Ova priča, kao i većina drugih, odigrala se pre mnogo, mnogo godina u jednoj veoma udaljenoj zemlji, u jednoj dolini, koju su njeni stanovnici, sasvim prikladno nazvali ”Vesela Dolina“. Vesela Dolina bila je prelepa. To je bila jedna velika dolina za koju nikad niko nije čuo, zato što je bila okružena visokim planinama koje nikoga nisu privlačile da ih pređe i vidi šta je iza njih. I, mogu vam reći da stanovnicima Vesele Doline to ni malo nije smetalo da svoje dane provode na najzabavnije moguće načine: išli su porodično (ili u društvu prijatelja) u Čarobnu Šumu, koja je bila prava atrakcija među Dolinjanima; posećivali su jedni druge po nekoliko puta dnevno. Mladi su svakog dana u večernjim satima uživali u čarima alkohola i drugih psihodeličnih supstanci, a danju su spavali. Oni najmlađi, za razliku od predhodnih, jedva da su i spavali; od ranog jutra i dečaci i devojčice, bez obzira na razlike između sebe, igrali su se lutkama i autićima, rata i pravili čajanke, sve do kasno uveče kada su baš morali na spavanje.
Kao što sam već rekao, dolina je bila prelepa. Kroz nju je proticalo nekoliko reka, od kojih je jedna izvirala na najvišoj od planina koje su okruživale dolinu; i ta reka je pravila najlepše slapove koje je iko ikada mogao videti. Reka je u Dolini tekla mirno i proticala kroz Čudesnu Šumu. Na desnoj obali reke (na istoku) rasli su hrastovi, i malo izvan šume žineli su stanovnici Hrastograda; a iso tako, na levoj obali reke živeli su stanovnici Borograda, jer, kao što ćete pogoditi na toj obali reke rasli su borovi.
Hrastograđani su bili srdačni i veseli i uvek su vrlo rado primali goste iz Borograda. Dok su Borograđani bili malo ozbiljniji ali ne manje gostoprimljivi. U ova dva grada blizanca nije bilo rada; u stvari, nije bilo ničega osim druženja i bavljenjima hobijima jer stanovnicima ništa drugo i nije bilo potrebno.
Reka je pri kraju doline usekla mali kanjon u granične planine i tu joj je bilo ušće. Tu na obroncima planine, na samoj granici Doline i Sveta, nalazio se mali Ušćograd. Njegovi stanovnici ceo dan su provodili u radu i u ogovaranju Hrastograđana i Borograđana. Nazivali su ih lenčugama i neradnicima i smetalo im je to što su lenčuge veoma srećne za razliku od njih. Kod njih je stalno vladala hladna zima i kišovita jesen. Gradonačelnik Ušćograda ceo dan je provodio smišljajući kako da napakosti stanovnicima Doline.
–Zašto bi oni uživali u sva četiri godišnja doba a mi da imamo samo zimu i jesen, imao je običaj da govori.
Tako je jednog letnjeg dana, kada su stanovnici Doline pravili proslavu povodom osnivanja dva grada, došao na ideju. Otišao je kod ministra Vetra i zahtevao od njega da vetar ponese izvestan broj oblaka nad Dolinu i da oni tu budu tokom cele godine.
Tužni dani zavladali su Dolinom. Zbog stalne kiše i oluja stanovnici dva grada nisu se više posećivali i po ceo dan su sedeli tužni u svojim kućama čekajući da prođu kišni dani. Mesecima su tako čekali; došlo je sledeće leto a oni i dalje nisu videli ni jedan jedini zrak sunca. Onda su u Borogradu sazvali skup staraca iz oba grada. Ali čak ni mudri i iskusni starci nisu znali šta da rade po tom pitanju. Onda je na vrata ušao najstariji stanovnik čitave doline i pred Savetom ispričao priču koju je njemu pričala njegova baka. Ispričao im je o mudracu koji već stotinama godina sam živi u planinama na jugu i koji je osnivač dva grada. Rekao im je da mudrac dobro poznaje magiju i da može da upravlja vremenskim prilikama. Stanovnici Doline sastavili su delegaciju koja će posetiti Starca. Posle dvadesetak dana potrage po južnim planinama, Starca su našli u jednoj pećini. Iako star stotinama godina, bio je veoma krepak i nije izgledao kao da ima vise od sedamdesetak. Njegove plave oči prosto su budile neku toplinu u onima koje bi pogledao. Starac je već znao njihove probleme ali je čekao da mu se oni obrate za pomoć, jer nije želeo da se meša ako ne žele njegovu pomoć. Ispričao im je da su im u stvari Ušćograđani napakostili, što ih je veoma rastužilo. Zatim je starac naredio Južnom vetru da odnese oblake, i Suncu da ponovo obasja Dolinu. Delegacija se vratila svojim kućama gde je veselje već uveliko bilo u toku. Svi su se vratili svojim starim aktivnostima i ponovo su bili srećni.
Međutim, vest o tome da su im njihove komšije, Ušćograđani, naneli zlo, brzo se pročula Dolinom. Dolinjani su bili toliko tužni što ih komšije ne vole, da ne samo da su ponovo prestali da se zabavljaju, već su i prestali da jedu i piju. Uopšte im nije bilo jasno to da ih neko ne voli samo zbog toga što vole da se vesele.
Najstariji stanovnik Doline odlučio je da nešto mora da se učini. Otišao je na jug, kod mudrog Starca po savet. Međutim, Starac nije hteo ništa da mu govori, već je uzeo svoj čvornovati štap i zajedno su krenuli u Dolinu. Starac je okupio sve Dolinjane na jednom proplanku. U njegovom oku po prvi put nije bilo vedrine, već samo neizmerna tuga zbog svega što se odigralo. Ispričao im je da je jedini način da svi ponovo budu srećni da im on izbriše sećanje i raseje ih po čitavom Svetu. Rekao im je da će samo negde u dubini svog srca znati da su Dolinjani i to da će se u Svetu ponašati veoma slično kao i u Dolini. I dok je Starac izvodio magiju, a oni se u suzama pozdravljli; najstariji stanovnik doline (koga je starac odlučio da zadrži uz sebe) rekao im je reči koje su u njihovim srcima ostale urođene kao u kamenu:
”Znajte da ćete u Svetu sresti mnogo ljudi, mnogi od njih biće vaši prijatelji; ali samo oni koji vam dotaknu srce i ispune prazninu u njemu, bili su vaši prijatelji i ovde. Dakle, prijatelji moji, tražite jedni druge po svetu i bićete potpuno srećni kad nađete nekog ko vam dotakne dušu!“
