Sećanje na Srećka

Petak. Dan‚ na prvi pogled kao i svaki drugi. Kasno ustajanje‚ pripreme za put na more‚ na prvi pogled jos jedan haotični usrani dan. Međutim‚ kao sto kaze Cane "Jedan poziv menja sve".
Danka me zove oko 2 sata posle podne. "E‚ Nemanja imam nesto da ti kazem"‚ a glas joj drhti. "Strasno je". Samo još da je pitam ko je sada umro. Kaze "Znas li da je poginuo Srećko?". Koji bre Srećko‚ a odgovor već znam. Srećko Gavrilović‚ najbolji čovek na čitavom fakultetu‚ jedan od retkih LJUDI na čitavom fakultetu. Užas‚ neverica‚ očajanje. Šta sada? Prva pomiso‚ "otkazuj put i ispoštuj čoveka". Ali nema svrhe. Svi smo naučili da se mirimo sa udarcima koje nam život zadaje‚ bilo u vidu smrti‚ bilo u nekom drugom pogledu. A njega ništa neće vratiti‚ ama baš ništa...
Ali ne‚ to nije tačno‚ on je živ‚ to je neko drugi. Zovem Tanju‚ možda je ona nešto čula‚ ipak ona zna gomilu ljudi. Izgovaram reči‚ ali ona nije čula. A ja ne mogu da završim rečenicu‚ kreću mi suze. Idem sa njom do faxa‚ da vidim ima li umrlica na vratima. Umrlice nema‚ ali ima obavećtenja‚ "Komemoracija povodom smrti kolege Srećka Gavrilovića održaće se u ponedeljak 31. decembra u 10 sati". Reči mi i sada odzvanjaju u glavi. Užas‚ neverica‚ očajanje...
A‚ onda sećanja. Sa Srećkom nisam imao nikakve kontakte osim onih vezanih za fakultet‚ tačnije‚ programske jezike‚ ali i to je dovoljno da shvatim kakav je to čovek... bio. Dan pred ispitni rok vežbam zadatke sa prethodnih rokova. Odlazim kod njega da proverim dali su tačni. Prvi... Drugi... Treći... Četvrti... "E ovde ti nešto nije u redu". I čovek pored gomile svojih obaveza‚ meni uradi ceo zadatak. Položio sam programske u tom roku‚ poslednjem koji je Srećko pregledao. Mislim‚ da mi je progledao kroz prste za četiri poena‚ ali ko zna... A možda me je ipak dobro naučio. Ko će sada pregledati radove iz programskih? Kako da učim programske 2? Tišina...

The rest is silence

Bajka

Ova priča, kao i većina drugih, odigrala se pre mnogo, mnogo godina u jednoj veoma udaljenoj zemlji, u jednoj dolini, koju su njeni stanovnici, sasvim prikladno nazvali ”Vesela Dolina“. Vesela Dolina bila je prelepa. To je bila jedna velika dolina za koju nikad niko nije čuo, zato što je bila okružena visokim planinama koje nikoga nisu privlačile da ih pređe i vidi šta je iza njih. I, mogu vam reći da stanovnicima Vesele Doline to ni malo nije smetalo da svoje dane provode na najzabavnije moguće načine: išli su porodično (ili u društvu prijatelja) u Čarobnu Šumu, koja je bila prava atrakcija među Dolinjanima; posećivali su jedni druge po nekoliko puta dnevno. Mladi su svakog dana u večernjim satima uživali u čarima alkohola i drugih psihodeličnih supstanci, a danju su spavali. Oni najmlađi, za razliku od predhodnih, jedva da su i spavali; od ranog jutra i dečaci i devojčice, bez obzira na razlike između sebe, igrali su se lutkama i autićima, rata i pravili čajanke, sve do kasno uveče kada su baš morali na spavanje.

Kao što sam već rekao, dolina je bila prelepa. Kroz nju je proticalo nekoliko reka, od kojih je jedna izvirala na najvišoj od planina koje su okruživale dolinu; i ta reka je pravila najlepše slapove koje je iko ikada mogao videti. Reka je u Dolini tekla mirno i proticala kroz Čudesnu Šumu. Na desnoj obali reke (na istoku) rasli su hrastovi, i malo izvan šume žineli su stanovnici Hrastograda; a iso tako, na levoj obali reke živeli su stanovnici Borograda, jer, kao što ćete pogoditi na toj obali reke rasli su borovi.

Hrastograđani su bili srdačni i veseli i uvek su vrlo rado primali goste iz Borograda. Dok su Borograđani bili malo ozbiljniji ali ne manje gostoprimljivi. U ova dva grada blizanca nije bilo rada; u stvari, nije bilo ničega osim druženja i bavljenjima hobijima jer stanovnicima ništa drugo i nije bilo potrebno.

Reka je pri kraju doline usekla mali kanjon u granične planine i tu joj je bilo ušće. Tu na obroncima planine, na samoj granici Doline i Sveta, nalazio se mali Ušćograd. Njegovi stanovnici ceo dan su provodili u radu i u ogovaranju Hrastograđana i Borograđana. Nazivali su ih lenčugama i neradnicima i smetalo im je to što su lenčuge veoma srećne za razliku od njih. Kod njih je stalno vladala hladna zima i kišovita jesen. Gradonačelnik Ušćograda ceo dan je provodio smišljajući kako da napakosti stanovnicima Doline.

–Zašto bi oni uživali u sva četiri godišnja doba a mi da imamo samo zimu i jesen, imao je običaj da govori.

Tako je jednog letnjeg dana, kada su stanovnici Doline pravili proslavu povodom osnivanja dva grada, došao na ideju. Otišao je kod ministra Vetra i zahtevao od njega da vetar ponese izvestan broj oblaka nad Dolinu i da oni tu budu tokom cele godine.

Tužni dani zavladali su Dolinom. Zbog stalne kiše i oluja stanovnici dva grada nisu se više posećivali i po ceo dan su sedeli tužni u svojim kućama čekajući da prođu kišni dani. Mesecima su tako čekali; došlo je sledeće leto a oni i dalje nisu videli ni jedan jedini zrak sunca. Onda su u Borogradu sazvali skup staraca iz oba grada. Ali čak ni mudri i iskusni starci nisu znali šta da rade po tom pitanju. Onda je na vrata ušao najstariji stanovnik čitave doline i pred Savetom ispričao priču koju je njemu pričala njegova baka. Ispričao im je o mudracu koji već stotinama godina sam živi u planinama na jugu i koji je osnivač dva grada. Rekao im je da mudrac dobro poznaje magiju i da može da upravlja vremenskim prilikama. Stanovnici Doline sastavili su delegaciju koja će posetiti Starca. Posle dvadesetak dana potrage po južnim planinama, Starca su našli u jednoj pećini. Iako star stotinama godina, bio je veoma krepak i nije izgledao kao da ima vise od sedamdesetak. Njegove plave oči prosto su budile neku toplinu u onima koje bi pogledao. Starac je već znao njihove probleme ali je čekao da mu se oni obrate za pomoć, jer nije želeo da se meša ako ne žele njegovu pomoć. Ispričao im je da su im u stvari Ušćograđani napakostili, što ih je veoma rastužilo. Zatim je starac naredio Južnom vetru da odnese oblake, i Suncu da ponovo obasja Dolinu. Delegacija se vratila svojim kućama gde je veselje već uveliko bilo u toku. Svi su se vratili svojim starim aktivnostima i ponovo su bili srećni.

Međutim, vest o tome da su im njihove komšije, Ušćograđani, naneli zlo, brzo se pročula Dolinom. Dolinjani su bili toliko tužni što ih komšije ne vole, da ne samo da su ponovo prestali da se zabavljaju, već su i prestali da jedu i piju. Uopšte im nije bilo jasno to da ih neko ne voli samo zbog toga što vole da se vesele.

Najstariji stanovnik Doline odlučio je da nešto mora da se učini. Otišao je na jug, kod mudrog Starca po savet. Međutim, Starac nije hteo ništa da mu govori, već je uzeo svoj čvornovati štap i zajedno su krenuli u Dolinu. Starac je okupio sve Dolinjane na jednom proplanku. U njegovom oku po prvi put nije bilo vedrine, već samo neizmerna tuga zbog svega što se odigralo. Ispričao im je da je jedini način da svi ponovo budu srećni da im on izbriše sećanje i raseje ih po čitavom Svetu. Rekao im je da će samo negde u dubini svog srca znati da su Dolinjani i to da će se u Svetu ponašati veoma slično kao i u Dolini. I dok je Starac izvodio magiju, a oni se u suzama pozdravljli; najstariji stanovnik doline (koga je starac odlučio da zadrži uz sebe) rekao im je reči koje su u njihovim srcima ostale urođene kao u kamenu:

”Znajte da ćete u Svetu sresti mnogo ljudi, mnogi od njih biće vaši prijatelji; ali samo oni koji vam dotaknu srce i ispune prazninu u njemu, bili su vaši prijatelji i ovde. Dakle, prijatelji moji, tražite jedni druge po svetu i bićete potpuno srećni kad nađete nekog ko vam dotakne dušu!“

Prica

Nalazim se u ogromnoj mračnoj prostoriji. Fraza "Ne vidi se ni prst pred okom" ovde dobija svoje pravo značenje. Ispruženih ruku, kao neki slepi čovek hodam napred i nailazim na hladan zid. Milujući ga pokušavam da nađem kvaku (ona mi i nije toliko bitna koliko vrata koja bi ona trebalo da otvara i da me izvedu iz ove tame).

Potraga je konacno urodila plodom, otvaram vrata i ostajem potpuno slep nekoliko trenutaka. Zablesnula me je svetlost ali onakva kakvu jos nikada nisam video, ili jos bolje reći osetio. Ne bih mogao drugačije da je nazovem nego ''Sveta svetlost'', ostavlja neki uzvišen, sveti osećaj. Nimalo nalik sunčevoj, ova svetlost ne prži već je izuzetno hladna (za kožu) ali zato zagreva srce i čini da vam krv proključa. Ako ste, kao ja, ljubitelj sedme umetnosti najvise podseća na one čuvene scene kliničke smrti kada ljudi koji je dožive vide vrata (čudna mi čuda) iza kojih izbija neka Božanska, uzvišena svetlost.

Kada su mi se oči malo oporavile od šoka zakoračio sam unutra. Ono što sam zatekao bila je prostorija koja ostavlja utisak neverovatne veličine ispunjena ranije navedenom svetlošću. Prostorija sama po sebi ne bi delovala toliko veliko da nije dve veoma interesantne stvari. Prvo: ogromnu površinu prostorije zauzimaju prozori, u stvari skoro da i nema zidove; osim možda uskih traka između dva prozora. Kroz prozore dopire neverovatna količina one hladne, tople svetlosti što je još jedan uzrok utiska veličine. Druga stvar je to što je soba osim jednog belog,koncertnog klavira i stolice, prazna. Bukvalno nema nicega osim mene, ta dva komada nameštaja i vazduha, a ponekad i u to posumnjam jer često prestajem da dišem.

Da sam u sobi umesto klavira zatekao televizor ili knjigu, protumačio bih to kao znak odozgo. Falio bi još samo znak sa natpisom ''Dobrodošli u raj'' da potvrdi moje sumnje. Ovako, kako ja ne znam ni da zviždim a kamoli da sviram ovoliki klavir nisam znao kako to da shvatim. Zato sam uradio ono što najbolje umem: seo sam na stolicu, leđima okrenut klaviru, uz neprijatan zvuk nalaktio se na dirke i čekao šta će sledeće da se dogodi. Nisam dugo čekao. U kraju sobe tačno naspram mene otvorila su se vrata koja su do tada bila sakrivena u zidu. Na moje zaprepašćenje unutra je ušla najlepša devojka koju sam ikada video. Izgledala je tako jednostavno, a opet tako uzvišeno. Duga, crna kosa koja joj pada preko ramena, svetlo plave oči iz kojih izbija neka blagost koju do tada nisam ni kod koga video. Zatim veoma svetao ten koji kao da svetli istom onom svetlošću koje je ovo mesto prepuno; i kao kontrast njemu veoma rumene, pune usne boje zrele jabuke. Od odeće na sebi je imala belu haljinu ukrašenu sitnim biserima, a svoje malo stopalo obula je u sandale iste boje i ukrašene na isti način. Usled sve te beline, svetosti i njene lepote bio sam siguran da je ona moj anđeo čuvar.

Laganim korakom, više kao da lebdi nego kao da hoda uputila se ka meni i kada mi je prišla ne izgovarajući ni reč, pogledala me je svojim plavim očima i shvatio sam šta treba da uradim. Ustao sam ona je zauzela moje mesto i počela da svira najlepšu melodiju ikada napisanu. Bila mi je potpuno nepoznata, ali na neki čudan način osećao sam da je napisana upravo za mene. A kada je svojim anđeoskim glasom počela da peva na nekom, mom mozgu nepoznatom, ali mom srcu začuđujuće poznatom jeziku, bilo mi je sve jedno za koga je napisana jer je u mom srcu izazvala neverovatnu toplinu koja se proširila na čitavo telo.

Kada je završila ustala je i po prvi put mi se obratila. Rekla mi je da jo ona moj anđeo čuvar, a da je pesma koju sam čuo pesma mog spasenja u predstojećim danima iskušenja. Dalje mi je rekla da ako želim da se spasem u predstojećim teškim vremenima nikada ne smem zaboraviti tu pesmu i tu melodiju. A onda mi je rekla da treba da se vratim u mrak iz koga sam došao. Rekla je da sam bezbedan i da se ne plašim dokle god mi je ''Pesma moje duše'', kako ju je nazvala u srcu i umu. Ispratila me je do vrata, rekla ''Vidimo se uskoro'' i pustila me u tamu.

Odlučan da ne zaboravim pesmu i reči svog anđela čuvara, sigurno sam koračao mračnom sobom koja kao da nije imala kraja. Za razliku od prošlog puta kada sam se nalazio u njoj sada sam u daljini, kao u nekom ogromnom tunelu video sićušnu svetlu tačku. Međutim bilo je tu još nešto novo; iz svih pravaca do mene su dopirale neke zarazne, ''bezazlene'', naivne, ''pesmice''. Krajnjim naporom usresredio sam se na svetlu tačku i nisam puštao melodiju iz svog srca.

Ostao sam kao i uvek dosledan i ubrzo počeo da pevušim neku od zaraznih ''pesmica''. Istog trenutka svetle tačke je nestalo i udario sam glavom u zid. Drhtavom rukom napipao sam kvaku i pun straha shvatio da moram zakoračiti u prostoriju iz koje se čuju plač i škrgut zuba.

Nešto što mislim da cool zvuči, a mrzelo me da sam pametujem

Moj prijatelj je otvorio jednu od fijoka koja je

pripadala njegovoj zeni. Izvadio je jedan zamotuljak u

ruzinom papiru i rekao: "Ovo nije bilo sta, ovo je

nesto specijalno." Odmotao je paketic i bacio papir, a

onda se duboko zagledao u biranu svilu i cipku. Ona je

ovo kupila kad smo bili prvi put u New Yorku, pre

otprilike osam ili devet godina. Nije to nikada

upotrebila. Cuvala je to za neku "specijalnu priliku".

Dobro... ja mislim da je sada prilika za to." Pricao

je krevetu i polozio rublje pored druge garderobe,

koju ce ona imati na sahrani. Njegova zena je umrla.

Okrenuo se prema meni i rekao: "Ne cuvaj nikada nista

za neke specijalne prilike, svaki dan u tvom zivotu je

specijalan." Jos uvek se secam njegovih reci... one su

promenile moj zivot. Vise citam, a manje cistim. Sedim

na terasi i uzivam u pejzazu, i ne smeta mi korov u

vrtu. Provodim vise vremena s porodicom, a manje na

poslu. Shvatio sam da je zivot u sustini jedna celina

ispunjena uzicima, a ne kurs prezivljavanja. Vise

nista ne cuvam. Upotrebljavam moje kristalne case

svaki dan. Obucem moj novi sako, kad idem u

supermarket, ako mi je zelja. Ja ne cuvam moj najbolji

parfem za specijalne izlaske, ja ga upotrebljavam uvek

kad pozelim. Fraze: "jednog dana" i "jednog od ovih

dana" nestale su iz mog recnika. Ako nesto vredi

videti, slusati ili raditi, onda ja to zelim videti,

slusati ili raditi SADA. Nisam siguran u to, sta bi

zena mog prijatelja uradila, da je samo znala da je

nece biti ovde sutra, u sta mi svi verujemo. Mislim da

bi ona bila vise u kontaktu sa svojom familijom,

svojim najblizim prijateljima. Ona bi mozda nazvala

svoje stare prijatelje i molila za oprostaj zbog nekih

nesporazuma, i pomirila se s njima. Verujem da bi ona

isla da jede u kineski restoran, to je njena omiljena

hrana. Upravo ove neuradjene male stvari sto meni

smetaju, ako bih ja znao da su mi sati izbrojani.

Smeta mi sto sam prestao da vidjam moje dobre

prijatelje koje sam ja "jednog dana" hteo nazvati.

Smeta mi sto ne pisem pisma, koje sam mislio pisati

"jednog od ovih dana". Smeta mi i zalosti me da nisam

rekao mojim roditeljima, mojoj braci i deci, cesce,

koliko ih volim. Sada pokusavam da ne zakasnim, ne

drzim po strani, ili cuvam nesto, sto moze obogatiti

nas zivot sa smehom ili radoscu. I svaki dan kazem

sebi samom, da je danas jedan specijalni dan... Svaki

dan, svaki sat, svaki minut... je specijalan. Ako si

ti dobio/la ovu poruku, znaci da te neko voli, a

postoje i osobe koje ti volis. Ako si prezauzet da

posaljes ovo dalje drugim osobama, i kazes samom sebi

da ces poslati "jednog od ovih dana"... cuvaj se!

"Jednog od ovih dana" je tako daleko... ponekad ne

dodje nikada vissse...

Ovo je TANTRA koja je dosla iz Indije. Bez obzira da

li si sujeveran ili ne, odvoji nekoliko minuta da je

posaljes dalje. Sadrzaj poruke je jako delotvorna za

dusu. Ovo je TOTEM TANTRA s Nepala koja donosi srecu.

Totem tantra je poslata tebi da bi ti donela srecu.

Kruzi oko zemaljske kugle nekoliko desetina puta.

INSTRUKCIJE ZA ZIVOT

Jedi puno sirove (neobradjene) rize.

Pruzaj ljudima vise nego sto ocekuju, i radi to s

voljom.

Nauci napamet stihove koje volis.

Ne veruj u sve sto cujes, ne trosi vreme na spavanje,

i ne spavaj onoliko koliko bi zeleo.

Kad kazes nekome: "Ja te volim", reci to zato sto

stvarno tako osecas ... i zato sto je istina.

Kad kazes: "zao mi je", "Oprosti mi", gledaj osobu u

oci.

Budi veren najmanje sest meseci, pre nego sto se

ozenis.

Veruj u ljubav na prvi pogled.

Ne sprdaj se s tudjim snovima.

Voli duboko i strastveno. Mozes biti povredjen, ali to

je jedini nacin da zivimo kompletan zivot. Ako se ne

slazes, budi ipak lojalan. Ne vredjaj.

Ne osudjuj nikoga zbog njegovih rodjaka.

Govori polako, ali misli brzo.

Ako te neko pita o necemu, o cemu ti ne zelis da

govoris, upitaj s osmehom: "Zasto te to zanima?"

Ne zaboravi da najvece ljubavi i najveci uspesi, nose

i rizike.

Nazovi svoju majku.

Kazi "na zdravlje" kad cujes da neko kine.

Ne zaboravi tri stvari: Postuj samog sebe. Postuj

druge. Odgovoran si za sve sto radis.

Ne dozvoli da jedan mali nesporazum pokvari veliko

prijateljstvo.

Kad primetis da si pogresio, ispravi to brzo.

Odgovaraj na telefon s osmehom, da onaj koji zove,

cuje da se ti osmehujes.

Zasnuj brak sa zenom/covekom koji voli da prica. U

starosti ce vam prica biti vaznija od bilo cega.

Ne budi puno sam.

Otvori svoje narucje za razmenu/promenu, ali ne

zanemari svoja vrednovanja.

Cutanje je ponekad najbolji odgovor.

Citaj vise knjige, a manje gledaj TV.

Zivi dobar i dostojan zivot. Kasnije u starosti mozes

uzivati u secanjima.

Veruj u Boga, ali zakljucavaj svoj auto.

Vazno je da je atmosfera u kuci ispunjena ljubavlju.

Ucini uvek tako da stvoris mir i harmoniju u svojoj

okolini.

Ako si u nesporazumu sa svojom ljubavlju, posmatraj

situaciju kakva je sada, a ne kakva je bila nekada.

Citaj izmedju redova.

Podeli s drugima ono sto znas. Tako se stvara

besmrtnost.

Budi brizan prema nasoj planeti.

Moli se, postoji jedna neopisiva snaga u molitvi.

Ne prekidaj nikada nekoga ko upravo pokusava da ti

dokaze svoju odanost.

Ne zabadaj nos u sve.

Ne budi previse radoznao.

Ne veruj nikada muskarcu/zeni, koji ne zmure kad ga/je

ljubis.

Jedanput godisnje otputuj negde gde nikada nisi bio.

Zaradjujes li puno para, plasiraj ih negde gde ces

moci da pomognes drugima, za svoga zivota. To je

najvece zadovoljstvo sto ti bogatstvo moze dati.

Ne zaboravi da je, ne uspes li u svemu to zelis, to

ponekad srecan pogodak.

Ne zaboravi da ljubav izmedju dve osobe treba da je

vise nego potreba jednog za drugim.

Sagledaj cega se moras odreci na svom putu za uspeh u

necemu.

Priblizi se ljubavi i kuhinji s odvaznoscu i

predanoscu.

Ovaj e-mail je nastao 1993. godine i vec 2001. usao je

u Guinessovu knjigu rekorda.

Prvi deo: Poljubac

1. Poljubac u ruku: Postujem te.

2. Poljubac u lice: Hteo bih da ostanemo drugovi.

3. Poljubac u vrat: Zelim te.

4. Poljubac u usne: Volim te.

5. Poljubac u uho: Samo se s tobom igram.

6. Pogled u oci: Poljubi me.

7. Igra se tvojom kosom: Bez tebe ne mogu ziveti.

8. Ruke oko tvog pojasa: Isprobavam.

Drugi deo:

Tri dobra uputstva

1. Za devojke: Ako je prema tebi momak grub, pomiluj

ga po glavi.

2. Za momke: Kada te devojka pomiluje po glavi,

poljubi je.

3. Za devojke i momke: Pri ljubljenju nisu potrebne

oci. Ko ih drzi otvorene cesto propusti ono

najvaznije.

Treci deo:

Uputstva za ispravno ljubljenje

1. Previse debele usne se na kraju smanje.

2. Ne pitaj da li mozes poljubiti. Jednostavno to

uradi ili od toga odustani.

3. Iskoristi svaku finu ili losu priliku za

ljubljenje.

NE ZABORAVI !!! Ruza je ruza, poljubac nije nikakav

poljubac bez velike kolicine strasti. Zato otvori

usta, zatvori oci i ljubi, ljubi, ljubi...