Bajka

Ova priča, kao i većina drugih, odigrala se pre mnogo, mnogo godina u jednoj veoma udaljenoj zemlji, u jednoj dolini, koju su njeni stanovnici, sasvim prikladno nazvali ”Vesela Dolina“. Vesela Dolina bila je prelepa. To je bila jedna velika dolina za koju nikad niko nije čuo, zato što je bila okružena visokim planinama koje nikoga nisu privlačile da ih pređe i vidi šta je iza njih. I, mogu vam reći da stanovnicima Vesele Doline to ni malo nije smetalo da svoje dane provode na najzabavnije moguće načine: išli su porodično (ili u društvu prijatelja) u Čarobnu Šumu, koja je bila prava atrakcija među Dolinjanima; posećivali su jedni druge po nekoliko puta dnevno. Mladi su svakog dana u večernjim satima uživali u čarima alkohola i drugih psihodeličnih supstanci, a danju su spavali. Oni najmlađi, za razliku od predhodnih, jedva da su i spavali; od ranog jutra i dečaci i devojčice, bez obzira na razlike između sebe, igrali su se lutkama i autićima, rata i pravili čajanke, sve do kasno uveče kada su baš morali na spavanje.

Kao što sam već rekao, dolina je bila prelepa. Kroz nju je proticalo nekoliko reka, od kojih je jedna izvirala na najvišoj od planina koje su okruživale dolinu; i ta reka je pravila najlepše slapove koje je iko ikada mogao videti. Reka je u Dolini tekla mirno i proticala kroz Čudesnu Šumu. Na desnoj obali reke (na istoku) rasli su hrastovi, i malo izvan šume žineli su stanovnici Hrastograda; a iso tako, na levoj obali reke živeli su stanovnici Borograda, jer, kao što ćete pogoditi na toj obali reke rasli su borovi.

Hrastograđani su bili srdačni i veseli i uvek su vrlo rado primali goste iz Borograda. Dok su Borograđani bili malo ozbiljniji ali ne manje gostoprimljivi. U ova dva grada blizanca nije bilo rada; u stvari, nije bilo ničega osim druženja i bavljenjima hobijima jer stanovnicima ništa drugo i nije bilo potrebno.

Reka je pri kraju doline usekla mali kanjon u granične planine i tu joj je bilo ušće. Tu na obroncima planine, na samoj granici Doline i Sveta, nalazio se mali Ušćograd. Njegovi stanovnici ceo dan su provodili u radu i u ogovaranju Hrastograđana i Borograđana. Nazivali su ih lenčugama i neradnicima i smetalo im je to što su lenčuge veoma srećne za razliku od njih. Kod njih je stalno vladala hladna zima i kišovita jesen. Gradonačelnik Ušćograda ceo dan je provodio smišljajući kako da napakosti stanovnicima Doline.

–Zašto bi oni uživali u sva četiri godišnja doba a mi da imamo samo zimu i jesen, imao je običaj da govori.

Tako je jednog letnjeg dana, kada su stanovnici Doline pravili proslavu povodom osnivanja dva grada, došao na ideju. Otišao je kod ministra Vetra i zahtevao od njega da vetar ponese izvestan broj oblaka nad Dolinu i da oni tu budu tokom cele godine.

Tužni dani zavladali su Dolinom. Zbog stalne kiše i oluja stanovnici dva grada nisu se više posećivali i po ceo dan su sedeli tužni u svojim kućama čekajući da prođu kišni dani. Mesecima su tako čekali; došlo je sledeće leto a oni i dalje nisu videli ni jedan jedini zrak sunca. Onda su u Borogradu sazvali skup staraca iz oba grada. Ali čak ni mudri i iskusni starci nisu znali šta da rade po tom pitanju. Onda je na vrata ušao najstariji stanovnik čitave doline i pred Savetom ispričao priču koju je njemu pričala njegova baka. Ispričao im je o mudracu koji već stotinama godina sam živi u planinama na jugu i koji je osnivač dva grada. Rekao im je da mudrac dobro poznaje magiju i da može da upravlja vremenskim prilikama. Stanovnici Doline sastavili su delegaciju koja će posetiti Starca. Posle dvadesetak dana potrage po južnim planinama, Starca su našli u jednoj pećini. Iako star stotinama godina, bio je veoma krepak i nije izgledao kao da ima vise od sedamdesetak. Njegove plave oči prosto su budile neku toplinu u onima koje bi pogledao. Starac je već znao njihove probleme ali je čekao da mu se oni obrate za pomoć, jer nije želeo da se meša ako ne žele njegovu pomoć. Ispričao im je da su im u stvari Ušćograđani napakostili, što ih je veoma rastužilo. Zatim je starac naredio Južnom vetru da odnese oblake, i Suncu da ponovo obasja Dolinu. Delegacija se vratila svojim kućama gde je veselje već uveliko bilo u toku. Svi su se vratili svojim starim aktivnostima i ponovo su bili srećni.

Međutim, vest o tome da su im njihove komšije, Ušćograđani, naneli zlo, brzo se pročula Dolinom. Dolinjani su bili toliko tužni što ih komšije ne vole, da ne samo da su ponovo prestali da se zabavljaju, već su i prestali da jedu i piju. Uopšte im nije bilo jasno to da ih neko ne voli samo zbog toga što vole da se vesele.

Najstariji stanovnik Doline odlučio je da nešto mora da se učini. Otišao je na jug, kod mudrog Starca po savet. Međutim, Starac nije hteo ništa da mu govori, već je uzeo svoj čvornovati štap i zajedno su krenuli u Dolinu. Starac je okupio sve Dolinjane na jednom proplanku. U njegovom oku po prvi put nije bilo vedrine, već samo neizmerna tuga zbog svega što se odigralo. Ispričao im je da je jedini način da svi ponovo budu srećni da im on izbriše sećanje i raseje ih po čitavom Svetu. Rekao im je da će samo negde u dubini svog srca znati da su Dolinjani i to da će se u Svetu ponašati veoma slično kao i u Dolini. I dok je Starac izvodio magiju, a oni se u suzama pozdravljli; najstariji stanovnik doline (koga je starac odlučio da zadrži uz sebe) rekao im je reči koje su u njihovim srcima ostale urođene kao u kamenu:

”Znajte da ćete u Svetu sresti mnogo ljudi, mnogi od njih biće vaši prijatelji; ali samo oni koji vam dotaknu srce i ispune prazninu u njemu, bili su vaši prijatelji i ovde. Dakle, prijatelji moji, tražite jedni druge po svetu i bićete potpuno srećni kad nađete nekog ko vam dotakne dušu!“

Prica

Nalazim se u ogromnoj mračnoj prostoriji. Fraza "Ne vidi se ni prst pred okom" ovde dobija svoje pravo značenje. Ispruženih ruku, kao neki slepi čovek hodam napred i nailazim na hladan zid. Milujući ga pokušavam da nađem kvaku (ona mi i nije toliko bitna koliko vrata koja bi ona trebalo da otvara i da me izvedu iz ove tame).

Potraga je konacno urodila plodom, otvaram vrata i ostajem potpuno slep nekoliko trenutaka. Zablesnula me je svetlost ali onakva kakvu jos nikada nisam video, ili jos bolje reći osetio. Ne bih mogao drugačije da je nazovem nego ''Sveta svetlost'', ostavlja neki uzvišen, sveti osećaj. Nimalo nalik sunčevoj, ova svetlost ne prži već je izuzetno hladna (za kožu) ali zato zagreva srce i čini da vam krv proključa. Ako ste, kao ja, ljubitelj sedme umetnosti najvise podseća na one čuvene scene kliničke smrti kada ljudi koji je dožive vide vrata (čudna mi čuda) iza kojih izbija neka Božanska, uzvišena svetlost.

Kada su mi se oči malo oporavile od šoka zakoračio sam unutra. Ono što sam zatekao bila je prostorija koja ostavlja utisak neverovatne veličine ispunjena ranije navedenom svetlošću. Prostorija sama po sebi ne bi delovala toliko veliko da nije dve veoma interesantne stvari. Prvo: ogromnu površinu prostorije zauzimaju prozori, u stvari skoro da i nema zidove; osim možda uskih traka između dva prozora. Kroz prozore dopire neverovatna količina one hladne, tople svetlosti što je još jedan uzrok utiska veličine. Druga stvar je to što je soba osim jednog belog,koncertnog klavira i stolice, prazna. Bukvalno nema nicega osim mene, ta dva komada nameštaja i vazduha, a ponekad i u to posumnjam jer često prestajem da dišem.

Da sam u sobi umesto klavira zatekao televizor ili knjigu, protumačio bih to kao znak odozgo. Falio bi još samo znak sa natpisom ''Dobrodošli u raj'' da potvrdi moje sumnje. Ovako, kako ja ne znam ni da zviždim a kamoli da sviram ovoliki klavir nisam znao kako to da shvatim. Zato sam uradio ono što najbolje umem: seo sam na stolicu, leđima okrenut klaviru, uz neprijatan zvuk nalaktio se na dirke i čekao šta će sledeće da se dogodi. Nisam dugo čekao. U kraju sobe tačno naspram mene otvorila su se vrata koja su do tada bila sakrivena u zidu. Na moje zaprepašćenje unutra je ušla najlepša devojka koju sam ikada video. Izgledala je tako jednostavno, a opet tako uzvišeno. Duga, crna kosa koja joj pada preko ramena, svetlo plave oči iz kojih izbija neka blagost koju do tada nisam ni kod koga video. Zatim veoma svetao ten koji kao da svetli istom onom svetlošću koje je ovo mesto prepuno; i kao kontrast njemu veoma rumene, pune usne boje zrele jabuke. Od odeće na sebi je imala belu haljinu ukrašenu sitnim biserima, a svoje malo stopalo obula je u sandale iste boje i ukrašene na isti način. Usled sve te beline, svetosti i njene lepote bio sam siguran da je ona moj anđeo čuvar.

Laganim korakom, više kao da lebdi nego kao da hoda uputila se ka meni i kada mi je prišla ne izgovarajući ni reč, pogledala me je svojim plavim očima i shvatio sam šta treba da uradim. Ustao sam ona je zauzela moje mesto i počela da svira najlepšu melodiju ikada napisanu. Bila mi je potpuno nepoznata, ali na neki čudan način osećao sam da je napisana upravo za mene. A kada je svojim anđeoskim glasom počela da peva na nekom, mom mozgu nepoznatom, ali mom srcu začuđujuće poznatom jeziku, bilo mi je sve jedno za koga je napisana jer je u mom srcu izazvala neverovatnu toplinu koja se proširila na čitavo telo.

Kada je završila ustala je i po prvi put mi se obratila. Rekla mi je da jo ona moj anđeo čuvar, a da je pesma koju sam čuo pesma mog spasenja u predstojećim danima iskušenja. Dalje mi je rekla da ako želim da se spasem u predstojećim teškim vremenima nikada ne smem zaboraviti tu pesmu i tu melodiju. A onda mi je rekla da treba da se vratim u mrak iz koga sam došao. Rekla je da sam bezbedan i da se ne plašim dokle god mi je ''Pesma moje duše'', kako ju je nazvala u srcu i umu. Ispratila me je do vrata, rekla ''Vidimo se uskoro'' i pustila me u tamu.

Odlučan da ne zaboravim pesmu i reči svog anđela čuvara, sigurno sam koračao mračnom sobom koja kao da nije imala kraja. Za razliku od prošlog puta kada sam se nalazio u njoj sada sam u daljini, kao u nekom ogromnom tunelu video sićušnu svetlu tačku. Međutim bilo je tu još nešto novo; iz svih pravaca do mene su dopirale neke zarazne, ''bezazlene'', naivne, ''pesmice''. Krajnjim naporom usresredio sam se na svetlu tačku i nisam puštao melodiju iz svog srca.

Ostao sam kao i uvek dosledan i ubrzo počeo da pevušim neku od zaraznih ''pesmica''. Istog trenutka svetle tačke je nestalo i udario sam glavom u zid. Drhtavom rukom napipao sam kvaku i pun straha shvatio da moram zakoračiti u prostoriju iz koje se čuju plač i škrgut zuba.