Petak. Dan‚ na prvi pogled kao i svaki drugi. Kasno ustajanje‚ pripreme za put na more‚ na prvi pogled jos jedan haotični usrani dan. Međutim‚ kao sto kaze Cane "Jedan poziv menja sve".
Danka me zove oko 2 sata posle podne. "E‚ Nemanja imam nesto da ti kazem"‚ a glas joj drhti. "Strasno je". Samo još da je pitam ko je sada umro. Kaze "Znas li da je poginuo Srećko?". Koji bre Srećko‚ a odgovor već znam. Srećko Gavrilović‚ najbolji čovek na čitavom fakultetu‚ jedan od retkih LJUDI na čitavom fakultetu. Užas‚ neverica‚ očajanje. Šta sada? Prva pomiso‚ "otkazuj put i ispoštuj čoveka". Ali nema svrhe. Svi smo naučili da se mirimo sa udarcima koje nam život zadaje‚ bilo u vidu smrti‚ bilo u nekom drugom pogledu. A njega ništa neće vratiti‚ ama baš ništa...
Ali ne‚ to nije tačno‚ on je živ‚ to je neko drugi. Zovem Tanju‚ možda je ona nešto čula‚ ipak ona zna gomilu ljudi. Izgovaram reči‚ ali ona nije čula. A ja ne mogu da završim rečenicu‚ kreću mi suze. Idem sa njom do faxa‚ da vidim ima li umrlica na vratima. Umrlice nema‚ ali ima obavećtenja‚ "Komemoracija povodom smrti kolege Srećka Gavrilovića održaće se u ponedeljak 31. decembra u 10 sati". Reči mi i sada odzvanjaju u glavi. Užas‚ neverica‚ očajanje...
A‚ onda sećanja. Sa Srećkom nisam imao nikakve kontakte osim onih vezanih za fakultet‚ tačnije‚ programske jezike‚ ali i to je dovoljno da shvatim kakav je to čovek... bio. Dan pred ispitni rok vežbam zadatke sa prethodnih rokova. Odlazim kod njega da proverim dali su tačni. Prvi... Drugi... Treći... Četvrti... "E ovde ti nešto nije u redu". I čovek pored gomile svojih obaveza‚ meni uradi ceo zadatak. Položio sam programske u tom roku‚ poslednjem koji je Srećko pregledao. Mislim‚ da mi je progledao kroz prste za četiri poena‚ ali ko zna... A možda me je ipak dobro naučio. Ko će sada pregledati radove iz programskih? Kako da učim programske 2? Tišina...
Danka me zove oko 2 sata posle podne. "E‚ Nemanja imam nesto da ti kazem"‚ a glas joj drhti. "Strasno je". Samo još da je pitam ko je sada umro. Kaze "Znas li da je poginuo Srećko?". Koji bre Srećko‚ a odgovor već znam. Srećko Gavrilović‚ najbolji čovek na čitavom fakultetu‚ jedan od retkih LJUDI na čitavom fakultetu. Užas‚ neverica‚ očajanje. Šta sada? Prva pomiso‚ "otkazuj put i ispoštuj čoveka". Ali nema svrhe. Svi smo naučili da se mirimo sa udarcima koje nam život zadaje‚ bilo u vidu smrti‚ bilo u nekom drugom pogledu. A njega ništa neće vratiti‚ ama baš ništa...
Ali ne‚ to nije tačno‚ on je živ‚ to je neko drugi. Zovem Tanju‚ možda je ona nešto čula‚ ipak ona zna gomilu ljudi. Izgovaram reči‚ ali ona nije čula. A ja ne mogu da završim rečenicu‚ kreću mi suze. Idem sa njom do faxa‚ da vidim ima li umrlica na vratima. Umrlice nema‚ ali ima obavećtenja‚ "Komemoracija povodom smrti kolege Srećka Gavrilovića održaće se u ponedeljak 31. decembra u 10 sati". Reči mi i sada odzvanjaju u glavi. Užas‚ neverica‚ očajanje...
A‚ onda sećanja. Sa Srećkom nisam imao nikakve kontakte osim onih vezanih za fakultet‚ tačnije‚ programske jezike‚ ali i to je dovoljno da shvatim kakav je to čovek... bio. Dan pred ispitni rok vežbam zadatke sa prethodnih rokova. Odlazim kod njega da proverim dali su tačni. Prvi... Drugi... Treći... Četvrti... "E ovde ti nešto nije u redu". I čovek pored gomile svojih obaveza‚ meni uradi ceo zadatak. Položio sam programske u tom roku‚ poslednjem koji je Srećko pregledao. Mislim‚ da mi je progledao kroz prste za četiri poena‚ ali ko zna... A možda me je ipak dobro naučio. Ko će sada pregledati radove iz programskih? Kako da učim programske 2? Tišina...
The rest is silence
