Potraga je konacno urodila plodom, otvaram vrata i ostajem potpuno slep nekoliko trenutaka. Zablesnula me je svetlost ali onakva kakvu jos nikada nisam video, ili jos bolje reći osetio. Ne bih mogao drugačije da je nazovem nego ''Sveta svetlost'', ostavlja neki uzvišen, sveti osećaj. Nimalo nalik sunčevoj, ova svetlost ne prži već je izuzetno hladna (za kožu) ali zato zagreva srce i čini da vam krv proključa. Ako ste, kao ja, ljubitelj sedme umetnosti najvise podseća na one čuvene scene kliničke smrti kada ljudi koji je dožive vide vrata (čudna mi čuda) iza kojih izbija neka Božanska, uzvišena svetlost.
Kada su mi se oči malo oporavile od šoka zakoračio sam unutra. Ono što sam zatekao bila je prostorija koja ostavlja utisak neverovatne veličine ispunjena ranije navedenom svetlošću. Prostorija sama po sebi ne bi delovala toliko veliko da nije dve veoma interesantne stvari. Prvo: ogromnu površinu prostorije zauzimaju prozori, u stvari skoro da i nema zidove; osim možda uskih traka između dva prozora. Kroz prozore dopire neverovatna količina one hladne, tople svetlosti što je još jedan uzrok utiska veličine. Druga stvar je to što je soba osim jednog belog,koncertnog klavira i stolice, prazna. Bukvalno nema nicega osim mene, ta dva komada nameštaja i vazduha, a ponekad i u to posumnjam jer često prestajem da dišem.
Da sam u sobi umesto klavira zatekao televizor ili knjigu, protumačio bih to kao znak odozgo. Falio bi još samo znak sa natpisom ''Dobrodošli u raj'' da potvrdi moje sumnje. Ovako, kako ja ne znam ni da zviždim a kamoli da sviram ovoliki klavir nisam znao kako to da shvatim. Zato sam uradio ono što najbolje umem: seo sam na stolicu, leđima okrenut klaviru, uz neprijatan zvuk nalaktio se na dirke i čekao šta će sledeće da se dogodi. Nisam dugo čekao. U kraju sobe tačno naspram mene otvorila su se vrata koja su do tada bila sakrivena u zidu. Na moje zaprepašćenje unutra je ušla najlepša devojka koju sam ikada video. Izgledala je tako jednostavno, a opet tako uzvišeno. Duga, crna kosa koja joj pada preko ramena, svetlo plave oči iz kojih izbija neka blagost koju do tada nisam ni kod koga video. Zatim veoma svetao ten koji kao da svetli istom onom svetlošću koje je ovo mesto prepuno; i kao kontrast njemu veoma rumene, pune usne boje zrele jabuke. Od odeće na sebi je imala belu haljinu ukrašenu sitnim biserima, a svoje malo stopalo obula je u sandale iste boje i ukrašene na isti način. Usled sve te beline, svetosti i njene lepote bio sam siguran da je ona moj anđeo čuvar.
Laganim korakom, više kao da lebdi nego kao da hoda uputila se ka meni i kada mi je prišla ne izgovarajući ni reč, pogledala me je svojim plavim očima i shvatio sam šta treba da uradim. Ustao sam ona je zauzela moje mesto i počela da svira najlepšu melodiju ikada napisanu. Bila mi je potpuno nepoznata, ali na neki čudan način osećao sam da je napisana upravo za mene. A kada je svojim anđeoskim glasom počela da peva na nekom, mom mozgu nepoznatom, ali mom srcu začuđujuće poznatom jeziku, bilo mi je sve jedno za koga je napisana jer je u mom srcu izazvala neverovatnu toplinu koja se proširila na čitavo telo.
Kada je završila ustala je i po prvi put mi se obratila. Rekla mi je da jo ona moj anđeo čuvar, a da je pesma koju sam čuo pesma mog spasenja u predstojećim danima iskušenja. Dalje mi je rekla da ako želim da se spasem u predstojećim teškim vremenima nikada ne smem zaboraviti tu pesmu i tu melodiju. A onda mi je rekla da treba da se vratim u mrak iz koga sam došao. Rekla je da sam bezbedan i da se ne plašim dokle god mi je ''Pesma moje duše'', kako ju je nazvala u srcu i umu. Ispratila me je do vrata, rekla ''Vidimo se uskoro'' i pustila me u tamu.
Odlučan da ne zaboravim pesmu i reči svog anđela čuvara, sigurno sam koračao mračnom sobom koja kao da nije imala kraja. Za razliku od prošlog puta kada sam se nalazio u njoj sada sam u daljini, kao u nekom ogromnom tunelu video sićušnu svetlu tačku. Međutim bilo je tu još nešto novo; iz svih pravaca do mene su dopirale neke zarazne, ''bezazlene'', naivne, ''pesmice''. Krajnjim naporom usresredio sam se na svetlu tačku i nisam puštao melodiju iz svog srca.
Ostao sam kao i uvek dosledan i ubrzo počeo da pevušim neku od zaraznih ''pesmica''. Istog trenutka svetle tačke je nestalo i udario sam glavom u zid. Drhtavom rukom napipao sam kvaku i pun straha shvatio da moram zakoračiti u prostoriju iz koje se čuju plač i škrgut zuba.
No comments:
Post a Comment